Воденице на Горњодушничкој реци

Опис непокретног културног добра

Комплекс воденица у атару села Горњи Душник и Доњи Душник, припадају општини Гаџин Хан. Налазе се на подручју Специјалног резервата природе Сува планина. Захваљујући јаким изворима и рекама, биле су познате на ширем простору.

Душничко врело у Горњем Душнику на 525 м н.в. најзначајнији је заплањски извор. Од врела настаје Горњодушничка река, која се улива у Кутинску. Уз обе реке постоји систем вада (канала) за воденице и за наводњавање башти. Од свог настанка воденице представљају једну од препознатљивих аутентичних карактeристика ових сувопланинских села. Постоји податак да је на простору Заплања било 117 воденица.

Доњи Душник је централно насеље Горњег Заплања. Први писани подаци о селу су у турским дефтерима из 1516, где је уписано 13 кућа. Горњи Душник је суседно, такође горњозаплањско село у подножју Суве планине. 

Између Горњег и Доњег Душника, у другој половини XIX в., на непуна два километра, изграђено је 17 водница, од којих је данас очувано седам. Постављене су уз десну обалу реке, од извора – врела у Горњем Душнику до Доњег Душника, и то: Јанковска, Сопотничка, Чолаковска, Голубовска, Бела, Љотинска, Џакљина (Михајловска). Због врела богатог водом радиле су током целе године. 

Воденице представљају типичан пример развијене колективне установе. Само њихово подизање изискивало је поштовање одређених услова (сагласност власника парцела, радна снага, средства), затим чување и одржавање, као и поделу удела такође по јасно утврђеном систему рада.

Воденица је за домаћинство, које је имало удео у њој, била значајан извор прихода. Oд 1925, на захтев мешовитог занатског еснафа из Доњег Душника, воденице су укључене у еснафски систем рада.

Шездесетих година XX в., изградњом модерних млинова за прекрупу а касније и пшеницу, почело је напуштање а самим тим и њихово пропадање. Завод за заштиту споменика културе Ниш покренуо је 2018. поступак проглашења воденица за просторно културно-историјску целину. 

Литература