У току Балканских ратова и у Великом рату развој варошице поново бива заустављен, да би у међуратном периоду, нарочито након изградње и пуштања у рад железнице, доживела поновни нагли урбанистички развој. Након ратова, у околини Књажевца се отварају индустријски погони уместо некадашњих малих занатских радњи. Кеј на Тимоку је уређен 1933. године, изграђени су тротоари, а затим посађени и улични дрвореди, постављена је калдрма, која је 1938. године замењена гранитном коцком.
Књажевац је све до 1941. године имао градског инжењера, који се старао о томе да се приликом изградње града поштују параметри постављени урбанистичким планом. У овом периоду уређена је обала Тимока, изграђена су шеталишта и паркови попут градског корзоа и Средорека, уређена је водоводна мрежа и постављене су јавне чесме. Књажевац је обиловао уређеним парковским површинама, местима за рекреацију и дружење, преко Тимока постојао је низ мостова, а реком су пловили чамци. Овакав изглед градића на истоку Србије навео је случајне пролазнике и путописце да Књажевац назову “Мала Венација” или “Мали Париз” . Оно што је Књажевац издвајало од других малих градова у Србији јесу управо бројни мостови, сачуване амбијенталне целине и бројна јавна здања попут Народног и Официрског дома, Виле Цветковић – тзв. Џервинове виле, бројни дућани и занатске радње које су се низале дуж Трга ослобођења и улицама књаза Милоша, Карађорђевом и Димитрија Туцовића. За средиште урбанистичке и просторне композиције вароши предвиђен је трг, троугласте форме која је доказ постепеног развоја вароши. На тргу је била смештена пијаца, што је и разумљиво, с обзиром на њен економски значај.