Хидроелектране „Сићево“ и „Вучје“, утврђене су за споменике културе на седници Владе Републике Србије одржаној 26. октобра 2023. године.
Хидроелектрана „Сићево” представља постројење деривационог типа. Налази се на око шест километана низводно од Хидроелектране „Света Петка“. Идеја за њену изградњу настала је 1902. године. Припремни радови на изградњи ХЕ „Сићево” започети су 1921. године ангажовањем инжењера Дрекслера из Беча. Опрема је набављена на име ратне репарације коју је добио град Ниш после Првог светског рата. У саставу постројења су: брана, водозахват, деривациони (доводни) канал, водостан и машинска зграда са три агрегата. Зграда Хидроелектране је пројектована у неокласицистичком стилу где се архитекта угледао на узоре из готске архитектуре,користећи зупчасти завршни кровни венац и у декоративне сврхе. У главној хали електране смештена су три агрегата која се састоје од турбине, центрифугалног регулатора, трофазног синхроног генератора и побудног генератора. Од зграде хидроелектране ископан је одводни канал, трапезастог профила дужине ~150 m, којим се вода из турбина одводи у реку Нишаву.
Хидроелектрана „Вучје” у Вучју, налази се на територији града Лесковца, на реци Вучјанки. Грађена је према пројекту Јосифа Гранжана, 1902–1903. године, за потребе електрификације Лесковца и околине. Инжењерско-граеђевинско решење доводног канала и зграде поверено је Јосифу Гранжану. Споменик културе чине: брана са тиролским водозахватом, бочни водозахват, деривациони (доводни) канал, водна комора, машинска зграда и хидроагрегати. Зграда хидроелектране (машинска зграда) је правоугаоне основе, подужно постављена у правцу север-југ, спратности П+1. главном, централном простору електране смештена су три хидроагрегата која се састоје од турбине, центрифугалног турбинског регулатора, трофазног синхроног генератора и побудног генератора. У комплексу хидроелектране налази се биста Ђорђа Станојевића, пионира електрификације Србије.
Ове хидроелектране представљају материјални документ развоја индустрије и електрификације Србије. Њиховим проглашењем за споменике културе, југ Србије је постао богатији за два непокретна културна добра.