Вредност јединственог простора уз реку Вучјанку, који се простире од центра Вучја ка Кукавици, све до Скобаљић града, огледа се у разноврсном и слојевитом наслеђу повезаном изузетним природним окружењем.
Пројекима које Завод за заштиту споменика културе Ниш под покровитељством Министарства културе Републике Србије у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе Београд и другим сродним институцијама тежи се проналажењу одговарајућег приступа и утврђивању методологије за заштиту, очување и ревитализацију овог јединственог предела.
Заједничка спона богатог природног и културног наслеђа овог подручја јесте река Вучјанка, која је обликовала пејзаж, али и одређивала начин живота људи. Културни предео Вучја снажно осликава испреплетаност и суживот човека и природе, а главни утицај на природу и живот људи има река Вучјанка која својим положајем, снагом и квалитетом одређује начин живота.
Кањон реке Вучјанке одише лепотом, разноликим и драматичним рељефом и изузетним призорима, богатством биљних и животињских врста, као и изузетним градитељским наслеђем. Воденице, ваљавице, хидроелектрана са пратећом инфраструктуром, индустријско наслеђе у центру варошице, у директној су вези са реком Вучјанком, због ње су и настали, и заправо су главни чинилац културног предела.
Препознајући очигледне вредности ширег простора закључили смо је исправан приступ у заштити овог подручја његово препознавање као културног предела, и да би се тиме могло позитивно утицати на простор и живот становника.
У данашње време заједница повезана наслеђем представља основ за очување предела, а одрживим развојем, уз подршку релевантних институција, могао би да се унапреди квалитет живота житеља, и Вучје учини пожељнијим местом за живот и посету.
Обрађени предео одликујe природнo окружење које прожимају културне вредности различитих врста – средњовековна утврђења, инжењерски подухвати, народно градитељство, сеоска архитектура и рурални амбијенти, сакрална архитектура, грађанске виле у стилу ар декоа, као и индустријска баштина
Комплекс се састоји из горњег и доњег града, и подграђа. Унутар бедема утврђење захвата укупну површину од око 2 хектара.
У непосредној близини Скобаљић града и у директној вези са реком Вучјанком, налази се Хидроцентрала „Вучје“. Настала је услед потреба за електричном енергијом све развијеније лесковачке индустрије. Потенцијал Вучјанске реке уочио професор Ђорђе Станојевић и своја научна сазнања изнео је на Физичком институту Велике школе, у Београду, 1901. године, и убрзо се, према његовим замислима, кренуло у изградњу хидроелектрана „Вучје“, која је и довршена 1903. године.
Комплекс хидроелектране састоји се од зграде хидроелектране са турбинама, покретне бране, система канала за воду, машинске акумулативне станице и окомитих цеви.
Низводно од Хидроцентрале, дуж Вучјанке, све до самог центра Вучја, ушушкане у шумовити предео, смештен је већи број столетних воденица са системом зиданих канала, где је снага воде коришћена као погонска снага за њихов рад. Још је Феликс Каниц у XIX веку забележио да Вучјанска река покреће 18 воденица и 2 ваљавице. Старији мештани још увек памте да је на потезу од хидроцентрале до центра Вучја постојало 13 воденица и 2 ваљавице, а из литературе је познато да се у центру Вучја налазила гајтанара Димитрије – Мите Теокаревића. Културни центар Вучје, већ десет година, организује традиционалну манифестацију „Дани воденице“ која за циљ има да скрене пажњу на очување материјалног и нематеријалног наслеђа – припремању и дегустацији кулинарских специјалитета од најфинијег брашна које се на традиционалан начин меље у овим вековима старим објектима.
