● ДОЊА МАХАЛА – Улични низови улица Оца Јустина Поповића, Баба Златине, Херцеговачке, Николе Тесле, Генерала Белимарковића, Албанске голготе (и изглед дворишта за Баба Златину улицу), дају могућност уређења целине у складу са историјским моделима и изворним изгледом, с обзиром да су и даље сачувале урбану матрицу и кривудаве улице, као и да су се у великој мери сачувале специфичне архитектонско урбане карактеристике (слободностојеће зграде, зидане ограде од ћерпича и дрвене капије, велики проценат зеленила по парцелама, традиционални изглед, габарит и материјализација). У протеклих неколико година изграђено три зграде непримерених габарита (П+3 до П+4), али је убрзо постало јасно да саобраћајна и свака друга инфраструктура не може да подржи овакве урбанистичке параметре, па су следећим планским документом параметри враћени на П+1.
● ЦРКВЕНА МАХАЛА – Улица Боре Станковића од Споменика жртава бугарског окупатора до раскрснице са улицом Саве Ковачевића, као и улице Вуле Антића, Доситејева и дела Карађорђеве. Централно место заузима Саборна црква, коју окружују бројне репрезентативне зграде.
● УЛИЦА САВЕ КОВАЧЕВИЋА – Улица Саве Ковачевића са деловима Карађорђеве и Цара Душана, са маркантим зградама окружених двориштем и уличним дрворедом.
● ТУЛБЕ – Трг 7. септембра, део улице Џона Фротингема, Др Копше и Краља Александра Карађорђевића.
МАЊЕ АМБИЈЕНТАЛНЕ ЦЕЛИНЕ ПРЕПОЗНАТЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ПГР ЗОНА 1
Поред претходно препознатих просторних целина, на обрађиваном подручју налази се неколико мањих амбијенталних целина, чија је вредност велика а потенцијал значајан, односно могуће је унапредити их на начин да се истакну вредности које оне поседују.
Ове мање амбијенталне целине најчешће представљају, у најширем смислу, местимично очуване остатке некадашњих компактних урбаних англомерација, а са садржајем мање групе зграда, углавном хомогеног архитектонског ансамбла или понегде са убацивањем елемената грађанске архитектуре. С друге стране, ове мале групације одређују и мањи објекти без присуства одређених архитектонски оформљених елемената, користећи најчешће природни амбијент градске реке.
Трг Бакије Бакића треба посматрати као значајну историјску и архитектонску целину, која се надовезује на једно од најзначајнијих непокретних културних добара у Врању – Хамам. Такође, у нешто ширем просторном концепту, требало би објединити више значајних културних добара – Чесму Ђеренку, Бели мост, Цркву Св. Николе са важним деловима града уз Врањску реку која их повезује. Овај простор можда има и највећи потенцијал за формирање значајне туристичке руте.
У стамбеној улици Вука Караџића, која се надовезује на Трг Бакије Бакића, сачуван је низ грађевина које поседују културно-историјске вредности и које стварају пријатан амбијент. На парној страни улице сви објекти прате висинску регулацију и сличне су форме и габарита. Улични фронт на парној страни чине наизменично постављене фасадне равни зграда и оградни зидови и капије иза којих се налазе дворишта пуна зеленила.
Мостови на Врањској реци представљају значајан потенцијал за развој и унапређење овог дела града уз органско повезивање и формирање зеленог коридора.
Стари мост са турским натписом (фотографија: ЗЗСК Ниш, Ј. Шурдиловић, цртеж: ЗЗСК Ниш, 2024)
Мост код Мачкине чесме (фотографија: ЗЗСК Ниш, Ј. Шурдиловић, цртеж: ЗЗСК Ниш, 2024)
Низ у улици Немањиној бр. 33-47 са мањим спратним зградама трговачког карактера у чијем непосредном окружењу налази се стари камени мост на Врањској реци у близини Мачкине чесме, што овај део града може учинити посебно атрактивним, уколико би се непосредно окружење моста уредило као парковски простор са формирањем малих скверова са зеленилом за одмор.
Старо Врање може да поврати и задржи свој аутентичан изглед и вредност, истовремено обогаћено функцијама и садржајима прилагођеним модерним потребама. Склад старог града се тиме чува као живо наслеђе, у којем је заједничко постојање прошлост и садашњост у хармонији.
О Врању треба промишљати као о ЗЕЛЕНОМ ГРАДУ, јер ретки су градови који су окружени и прожети зеленилом, чији паркови су постојали на истој локацији и пре више векова, који су имали и (донекле) сачували пространа дворишта са зеленилом и аутохтоним врстама, куће грађене у складу са принципима пасивне градње, стару урбану матрицу и овако богато наслеђе.
Приступ у очувању и заштити централне Зоне старог Врања који је изложен кроз Студију осигурава да историјско-архитектонске целине задрже свој идентитет и аутентичност као и да се њихове вредности додатно истакну, омогућавајући будућим генерацијама да уживају у културном наслеђу. Тиме се остварује склад између прошлости и садашњости, где се историја поштује, а град остаје функционалан и виталан.
