Стручни тим Завода у саставу Љиљана Берић, директор и Миле Вељковић, архитекта имала је радни састанак са Епископом Тимочким г. Иларионом.

Том приликом извршен је обилазак манастира и цркава на територији епархије Тимочке. Манастир Лозица и манастира Крепичевац код села Јабланица на територији општине Бољевац као и Грлишки манастир и манастир Суводол на територији  Града Зајечара и Саборна црква у самом Граду Зајечару.

Разматрана је проблематика заштите црквених објеката од негативног дејства подземних вода и капиларне влаге, њихова заштита ревалитизација и пуна презентација, као и активности на обнови и изградњи претећих садржаја за потребе стварања бољих услова за живот монашких заједница.

Током јула 2018. године отпочела је реализација пројекта: „Утврђивање воденица на Горњодушничкој реци за културно добро“.

У току су теренска истраживања воденичног комплекса и будуће заштићене околине у атару села Горњи и Доњи Душник, у општини Гаџин Хан, у Специјалном резервату природе Сува планина.

Воденице на Горњодушничкој реци.

Комплекс чини 9 од некада 15 воденица поточара, постављених у низу, на простору од Врела у Горњем Душнику до уласка у село Доњи Душник.  

Шездесетих година 20. века, изградњом модерних млинова за прекрупу, а касније и пшеницу, почело је напуштање а самим тим и пропадање ових сведока прошлости из 19. века, тако да су данас само две воденице у функцији.

Проналазак воденица представља велики корак у развоjу људског друштва.

Још у III веку нове ере, пронађени су први жрвњеви које је покретала људска снага. У истом веку, у Француској код града Арла, подигнута је прва воденица на водени погон. Вода је падала на воденични механизам са висине од 20 метара, стављајући у погон 8 каменова. Била је то прва фабрика за производњу брашна. Капацитет воденице био је 350 кг брашна на сат, што је представљало право чудо за оно време. После овог изума подизане су воденице широм Европе: најпре у Шпанији, да би 448. године у Риму био основан први воденични еснаф, затим воденице у Немачкој (VI век), Енглеској (IX век), а до краја XII века и у осталим земљама.

Скупштина Србије усвојила је 28. јуна 2018. године Закон о ратним меморијалима.

Закон јасно дефинише надлежности, јача одговорност и ефикасност локалних самоуправа и осталих институција у тој области и ствара неопходне услове за заштиту културног наслеђа везаног за ратне периоде. Законом се уређује и успостављање и вођење прописаних евиденција, као и друга питања од значаја за ратне меморијале у Србији и у иностранству. Заштиту ратних меморијала који се налазе у Србији спроводи Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, затим јединице локалне самоуправе према месту где се ратни меморијал налази и министарство надлежно за послове одбране у оквиру војних објеката.

Највећа новина је надлежност министарства задуженог за неговање традиција ослободилачких ратова Србије за давање сагласности за подизање новог ратног меморијала. Предлози за изградњу нових меморијала мора да садрже опис конкретног догађаја који је „у складу са тековинама ослободилачких ратова Србије“